среда, 12. јун 2019.

Филип Ј. Ковачевић - Ловћену



Ловћену


Здраво да си, царе, Србинових гора!
Пирамидо горда, врх сињега мора;
Ти олтара српског браничу и штите,
Ти сарано крви за Српство пролите:
Наша слатка дико, и надо и славо, —
Ој! Ловћене здраво !

Мучениче свети, коме нема пара,
Прегаоче силни, који чуда ствара:
Који Српству душу удану у груди,
И бриткијем мачем слободу пробуди, —
И показа свјету што је српско право:
Да си ми здраво!

Из туђине пусте ја се враћам сада
У туђини доста убило ме јада
Па кад жељан гленем уз те твоје стране,
Од радости суза низ лице ми кане,
Од радости срце скочи ми у грудим’,
Па ти пјесму гудим.

Моја пјесма није какво чудо старо; —
Зуб времена стара чуда је похаро:
Прометеју ланци прсли су на стјени,
Нестало јо Грчке и богова њени’; —
Но је она преста: ја говорим само
Што сви осјећамо.

Обишасам доста по свијету краја
И видио доста на свијету сјаја:
И високих гора и страсних стјена,
Али теби равна на свијету нема; —
 Ти си тако мио ка те љубит смије,
Да милијег није

Ја се радо сјећам својих млађих дана
Када ми вазда свита зора обасјана
Како ми бијашо сво пуно и равно
На нодножју твомеао доба славно! —
Ту осјећах, пјевах, љубијах, живијах,
Ту најсретнијбијах.

А како је тамо кроз те туђе краје!
Та ни сунце тамо овако не сјаје!
Другчији су људи, другчије и ствари:
У туђини нико за никог не мари ; —
Нигђе није слађе кау кршу твоме
На огњишту моме.

Весело је небо, веселе су горе;
Лијепа су врела, лијепо је море;
Слађано су жеље, пунане су груди,
Искрена су браћа, а људи су људи:
Ту је слатка рака, ту јо земља лака, —
Ту су добра свака.

Луд је овај свијет, све за срећом тежи,
Када јсрећа луда, па од њега бјежи,
А срећа је уз нас, нигда није мимо;
Ћорави смо само, па је не видимо:
Ко за Српство живи куд ће њему среће
Од Ловћена веће!

Је ли велиш чара, љепоте гиздаве,
И поноса српског, наше части, славе,
И прошлости дивне споменика љета
И све, што Срб има овога свијета:
Тамо под облаке, у свој својој дражи
На Ловћену тражи.

А ако те када туга преовлада,
Будућноети српске да ће свенут нада, —
Вргни око само уз то крши дивље,
Па се тјешисрећан када имаш с киме!
Јер док Ловћен стоји на тој тврдој лити
И Српства ће бити.

Јест бријеже врли, моје мило стјење,
Ти си уток, нада и српско спасење;
Ковчег старе славе, гласник среће нове
И све оно Србин што својијем зове:
Дуга, уз коју се Српство к небу диже,
Да је Богу ближе.

У твојему крилу зачеће је било
Свему, што је наше Српство прославило.
На мачу и перу у сјечи и крви
Не стидиш се никогсвеђ си био први:
Великих умова, великих јунака
Ти си српска мајка.

Од Косова бојног, — алје дуго било!
Колико се вала о теби разбило!
Колико је сила јуришало на те,
Да те стресу, сломеу понор обрате!
Алјош нико твоје не покрену виси:
Непомнчан ти си.

Душману на ужас Србину на дику
Стојиш увјек охо свјету на видику, —
Пирамида горда врх сињега мора ... —
Здраво! здраво, царе, Србинових гора!
Наша слатка дико и надо и славо:
Ој! Ловћене здраво !

Филип Ј. Ковачевић

“Црногорка” број 3  1885











Milan-Miško Gogić - Uz gradele




Uz gradele

Majstor od gradela kao nad klavijaturom.
Rukom hitro obrće ribu,
drugom ruzmarinovom grančicom prevlači glisando.
Čuju se savršeni tonovi.
Scena je zamagljena mitskim dimom.
Razlivaju se mirisi maslinovog nektara.

Majstor od vina drži ritam,
bubnja po drvenom burencetu.
Na vrhuncu ekstaze odvrće slavinu.
Šiknu crveni mlaz.
Prinose se čaše, svi učestvuju u orkestriranju.

Milan-Miško Gogić









субота, 8. јун 2019.

Р. - Црногорки


Црногорки

Викно ли се: ко је витез!
Весело ти груди плану:
Па соколу на мегдану
Помагати храбро стану!
За то Српству ти си красна 
Ка’ звијезда неба јасна..!

Задиме ли равна поља,
To их пламен живи носи:
Твој се тада дух јуначки
Од појава тог узноси!
Црногорко! ал’ си красна,
Ка’ звијезда неба јасна!

Загрми ли испод неба,
Од јуначког љутог праха:
Ти нијеси од тог тутња
Осјетила никад страха!
У најжешћем грому боја
Узноси се слава твоја!..

У том страшном грому збориш:
 „Удри сине, не жал’ крви,
Немој ми се повратити
Ак’ не будеш данас први!“
О ала си мајко славна,
Шпартанци си старој равна.

„Ако тебе љуте рано
На бојиште то освоје:
Ја ћу онда привијати
Превитешке paнe твоје!”
О ала си мајко зорна
Мученице неуморна!

„А паднеш ли за слободу
И за олтар земље свете:
Онда ће ти в’јенац славе
Твоја земља да оплете!”
О ала си зорна мати
Бог ће сина твог чувати!

Свагда желиш љутог боја
С душманином да се води,
Док се ц’јело мило Српство
Од окова ослободи!
Ти желећи тако мати
Слобода ће засијати!

                                      Р.



“Црногорка” број 2  1884







Л. - Повратак у отаџбину

Повратак у отаџбину

Ловћене, Ловћене!
Невјесто горда сињега мора,
Клисуро дична дичнијех гора,
Идоле свети мојега срца,
Да си ми здраво!

Да си ми здраво, подножје свето
Домовине ми, најдражи каме!
Целивам твоје пурпурне ст’јене,
Сто пута људским знојем појене,
Сто пута крвљу јуначком рошене,
Да си мн здраво!

Да си ми здраво гробницо света
Генија Српства, којега ум је
Са твојих гора много пут лета
У тајне дворе другога св’јета !
Да си ми здраво!

У туђем св’јету лутах ја дуго,
Као бјегунцу свак ми се руго,
Па питам себе: гдје ми је дом?
Ја немам дома — ја сам сирома !

Клео сам тада, поносни каме,
Баш твоје, твојо клисуре саме!

Кад се ја родих, часак сам клео,
Клео сам тада вас свијет бео!
Клео сам мл’јеко матере моје,
Клео сам себе, клео све своје!

А сада?
На гола к теби кољена падам,
Па кажем теби да много страдам
У прогонству! Ох спаси, спаси прогнана сина
Из ланца туђина! Дај ми да у твом хладу починем,
Дај ми да у твом каму погинем !
Смилуј се...!

Што? Примаш ме?
Целивам тебе поносни каме,
Сто пута милији од жизни саме!
И млазом суза очију мојих
Хоћу да слова ова напишем:

„Ти Црна Горо, мој мили доме,
Дубоко лежиш у срцу моме!
У свако доба, дању и ноћу,
На браник рода млађан ја доћ’ ћу !“


Л.


“Црногорка” број 2  1884






субота, 1. јун 2019.

Ratimir – Raco Delević - Jugo


                    



Jugo

Učinjelo jugo, muravina po plaži,
more tuče, Tunja sva u pjeni,
štiga nateže barke kroz porat,
po nebu teški oblaci, lijeni.

Ispod volta zagrljeno dvoje,
oko u oku proljeće traži,
oluk udara k’o njihova srca,
učinjelo jugo, muravina po plaži.

16. 10. 1999.


Ratimir – Raco Delević







петак, 24. мај 2019.

Dragutin Karlo Deklić - Ljubica Markova piše majci iz Engleske


Dragutin Karlo Deklić



Ljubica Markova piše majci iz Engleske

I

Mati moja da si mi dobro i zdravo,
koje ti od srca želim;
kao što vidiš ja ti se stalno selin
i evo me dođoh iz Italije u Inglešku pravo.

Poslije vijađa brodon preko Sredozemnog mora          (1)
i poslije Londona,
oklen sam ti kartolinu poslala                                     (2)
(sa slikom kraljevskog Dvora
i širokog polja kojega zovu Hajd),                            (3)
došli smo sada na mjesto nazvano Kantrisajd,   (4)
dje živim, iako sa mužem, kao samotna tica
u jednoj kućerini većoj negoli budvanska fortica.             (5)

Tu sam biće već kvarat godine dana                                       (6)
i vjeruj mi majko
da još nijesam stigla da iz svoga stana, partamana          (7)
obiđem sve kamare našega Kaštela,                              (8)     (9)
niti sav posjed što ima ova lordovska famelja.                (10)

Zamisli majko:
Imaden petero slugu u stanu pri novoj hali                        (11)
i tri konjušara u staroj štali,
kojima ne razlikujem ni imena ni lica,
a svi mi se oni klanjaju i zovu me “Ledi lubica”;
Imademo sedan konja i kočije, kao i šesnajest pasa,
pa neka te nimalo ne čudi
da imademo i jednu avet, koja se točno u ponoć budi
i šeta po šufitu i ponekad vapije iz glasa.                            (12)
Mako, meni nitko ne treba da zavidi, niti da me žali,
jer svega ovdje imam, ali Budva mi ipak fali.

-Ljubica zapisuje istoga dana u bilježnicu:
“Nesretna sam sred tudjine;
  Patim teško zbog daljine;
  Tugujem od samotinje;
  Nemam moje domovine”.

II

Kao što ti već ljetos pisah mati,
činim ti opet znati
da mi je sve lijepo, bogato i pomalo čudno,
ali sam ipak već svega štufa i kao da me nešto guši;           (13)
Sve je ovdjen, zapravo, tako tužno i hladno,
a hladno je i okolo srca, hladno mi je u duši,
jer bogatstvo uviek ne konta, a meni se ljubav gubi                 (14)
ako moram muža da šibujem bičem
da bi nekako mogao zatim da me obljubi.

Ah, što bih sve dala, majko,
da mi je sada tamo doći,
da mi je malo do Mogrena poći,
da samo gledam u pučinu plavu
i da se grijem na našem suncu
što pruža toplinu pravu;

Pa i ona naša konoba, majko, blizu gradskih zidina,
bila je toplija i vedrija, kako mi se čini,
od ovijeh hladnih i tamnih sobetina,
ogrezlih u nekoj teškoj paučini.

Grk mi je ovaj pandešpanj bijeli,                     (15)     (16)
što ga na gvantijeru nude, uz cukar i redoslijed cijeli,      (17)
kako bi radije sada malo varenike htjela,
kako bi željno izjela
brajićke kaštradine sa zeljem, aliti tople krtole,       (18)
a potom da veselo điram kroz te ulice budvanske,       (19)
ili da uživam otsjaj boja sa školja Svetog Nikole;

Jer kao da su mi bile lakše ratne godine lanjske,
kao da su mi bile slađe i one panjoke talijanske.

P. S. Pjesnika:

Iz ove poslijeratne štorije
i tužne izbjegličke arije
ostaje jedno naravoučenije:
I bludnice ponekad pate od nostalgije”.




Dragutin Karlo Deklić