Сања Живановић
Гусле моје, струне јадованке,
Је ли у вас звука сем јаука,
Је ли песме за светлије данке;
Хоће л’ сунце иза мрачног хука;
Да л’ ће гора да окити висје
И шумарци да ресе раздоља,
Преко доља и сунчаних поља
Има л’ нежно да заигра лисје;
Биће л’ снова младалачких снова,
Девојачког првог уздисања –
Хоће л’ бити наких соколова
Ко што беше Живановић Сања?
Гусле моје, сетни разговори,
Вечна песмо славе и јецања,
На Лисици, на високој гори,
Онде беше Живановић Сања
У злу боју, у стрељачком строју,
Да бољега не има војника;
На прсима два му реденика,
Двоглав оро блиста у разбоју,
О појасу две су бомбе љуте,
Крај колена провирује кама,
Револверска ока на зло суте,
Брзометка танка у рукама.
Дете нежно, ал’ око од плама
И у оку силна бура спава,
О, тај огањ колена нам слама
И сажиже пород од Часлава,
Зато струне у гусала туже,
Зато ново пружи се Косово,
Огањ пламна поколења ков’о
И витезе кидао к’о руже,
Замамио веселе ораче,
Зарђао плуге посред њива,
Дао сеји боле срца жива,
Мајци, љуби црне убрадаче.
Млади гају у првоме сјају,
Припреми се за болне тргаје,
Дете Сањо, мајкин уздусају,
Стегни срце за нове очаје,
Јер кад замре хучна борба прва
Раскинуће олово ти груди
И бол тежак, мученички, худи
Исписаће повише обрва;
Ал’ пре него гласник са Лисице
Јави гласе ојађену бабу,
Наше чете стајаће на Лабу,
Претходнице повише Ситнице.
Сања Живановић – Једна од првих жртава при
прелазу границе 1912. био је четник Александар Ж. Живановић Сања, свршени
техничар II године и једно од најкултурније деце, коју је Србија дала у оно
време.
Милосав Јелић - "Србијански венац"
