Милош Видаковић - Финис

Финис

Последњи пут сунце залази.

Као и сваки дан

Руменим златом посипа

Врхове дрвећа и окрајке облака.

Али имаде нешто жалосно,

Имаде нешто мртвачки свечано

У последњем заласку сунца.

-Људи, изашли из далеких кућа

Гледају како светла нестаје,

Гледају и ћуте, ћуте, ћуте.

Тишина.

И људи добро знају да сунце

Никада више изаћи неће.

-А када су се последњи блескови разбегли са видика

Помрачина је спојила све ствари.

Земља је уморна, стара, полумртва

Скренула са свог редовитог пута

И спустила се лагано, лагано

У непознату вечност.

-Још су кратко пролазиле

Мисли о свету кроз мозгове људи.

Још су за кратко светлуцали

Трагови сунца у очима.

Али наскоро

Очи су свију биле погашене,

Мисли су свију биле залеђене.

После,

После је на пут, којим земља ходила,

Изашла једна млада, млада звезда

Опијена огромним шумним летом,

Радосна и светла.

И брзо је освежила тежак дан,

Што га је оставила уморна,

Сада, полумртва земља.

Милош Видаковић, Париз

Босанска Вила бр. 6   1912.