Над гробом Војводе Петра Вукотића
Тужи Чево поносито!
И изливај топле сузе,
А смрт горду љуто куни
Што ти силног Змаја узе.
Бог је клео љуту халу,
Што ти перје скиде с главе
С ловорима окићено
И с поносом бојне славе!...
Али нећеш плакат само,
Но ћеш искат помотњика,
Од Ловћена па до Таре
И од Плава до Липника.
…..Крстац и Грахово
Своје сузе штедјет неће,
И у вијенац Безсмртнику
Најсвјежеће уплест цвјеће!
Па Голија с равним Гацком,
И с гласитим Невесињем
Окитиће вјечну раку
Са вјечитим рајским цвјећем.
Тамна Пива и Никшићи,
Одјекнут ће тужним плачем
И све земље куд је Оро
Крстарио оштрим мачем.
Да раскине оков раји,
Да јој снажну руку пружи,
Да је ропства ослободи,
И с Црном је Гором сдружи!
Ни Јадранско море сиње,
Останути мирно неће,
Но ће у знак топлих суза
Да валове своје креће!
А ти сунце што си свуда
Пратило му славна дјела!
Озари му славну раку
У знак хвале и опјела.
Дубокоодани
Божо Милатовић
Учитељ
Манастир Ћелије 19/1
1903.
Нема коментара:
Постави коментар