Александар С. Пушкин

Бонапарта и Црногорци

Бонапарта питао је:

"Црногорци - што је то?

Зар се збиља силе моје

Не боји то племе зло?

Кајаће се - објавите

Нек` војводе пука тог

пиштоље и сабље вите

крај кољена баче мог".

И на нас он, ево, крете

Сто топова уз њин хук,

Оклопника кршних чете

И мемлука својих пук.

До предаје нама није,

Црногорска то је ћуд;

Од коњице, пјешадије,

Крш нас брани одасвуд.

Засјесмо у стијење наше

Да вратимо госту дуг;

У планину гост нам јаше

Пустошећи све у круг.

Поред стијења војска иде,

Намах збрка! прште строј!

Французи над собом виде:

Црвени се капа рој!

"Стој и пали! Нек` уклони

Црногорца сваки свог

Не моле за милост они

не штедите ниједног!"

Грунуле су пушке - спале

Капе с грана дигнутих,

И у грмље на нас пале

Притајене испод њих

Плотуном смо узвратили

Французима. "Што је то?" -

Они су се зачудили:

"Није л` ехо?" - "Не, већ зло!"

Пуковник је њихов пао

С њим сто људи и њин стијег,

Пук се смео сав и дао

Како ко зна у луд бијег.

Стог Французи мрзе тајно

Наш слободни, кршни краш,

И црвене кад случајно

Црвен калпак виде наш.

А. С. Пушкин (1799 - 1837) руски пјесник

А. С. ПУШКИН: БОНАПАРТ И ЧЕРНОГОРЦЫ.

"Черногорцы? что такое?-
Бонапарте вопросил: -
Правда ль: это племя злое,
Не боится наших сил?

Так раскаятся ж нахалы:
Объявить их старшинам,
Чтобы ружья и кинжалы
Все несли к моим ногам".

Вот он шлет на нас пехоту
С сотней пушек и мортир,
И своих мамлюков роту,
И косматых кирасир.

Нам сдаваться нет охоты,-
Черногорцы таковы!
Для коней и для пехоты
Камни есть у нас и рвы......

Мы засели в наши норы
И гостей незваных ждем,-
Вот они вступили в горы,
Истребляя всё кругом.

. . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . .

Идут тесно под скалами.
Вдруг, смятение!... Глядят:
У себя над головами
Красных шапок видят ряд.

"Стой! пали! Пусть каждый сбросит
Черногорца одного.
Здесь пощады враг не просит:
Не щадите ж никого!"

Ружья грянули,- упали
Шапки красные с шестов:
Мы под ними ниц лежали,
Притаясь между кустов.

Дружным залпом отвечали
Мы французам.- "Это что?-
Удивясь, они сказали:-
Эхо, что ли?" Нет, не то!

Их полковник повалился.
С ним сто двадцать человек.
Весь отряд его смутился,
Кто, как мог, пустился в бег.

И французы ненавидят
С той поры наш вольный край
И краснеют, коль завидят
Шапку нашу не взначай.


1834 г.