Јуначка исповијед сердара
Јола Пилетића
Што си сјетан невесео
Какова те мука мори?
Да л' си жељан љутог боја?
Да л' те прошлост твоја кори?
Да ли ти
је жао твојих
Минулијех много љета?
Или ти је додијала
Гадна борба овог свјета?
Нит сам
жељан љуцке части,
Нит
сујетне свјецке славе;
Суморан
сам, зли ме људи,
Од не давно мородаве.
Још не
бијах навршио
Дванајесто љето жића;
А диљка ми поче пуцат
Поред Спужа и Никшића.
Још не бијах
мушком снагом
Подпуно се опасао;
Кад сам оно код Рибнице
Са анџаром поиграо.
И
под бедем подгоричког
Поноситог тврдог града;
Ђе гледају двије војске
Ја посјеког бега млада.
Иза
тога по године
Знам
лијепо прошло није;
А диже се Скендерија
С Брђанима да се бије.
Ја
поведох шест стотина
Пиперскијех соколова;
Да чекамо силне Турке
Поред моста везирова.
Све
лакомо што бијате
Од главара и народа;
Прими руку Осман наше
И част српску, своју прода!..
Од турскога
зора, страха,
Мало, веље све устресе,
Осим мене, још њих мало
Цио Пипер предаде се.
Свој остадох бич Турака,
Бич
домаћих ископника;
А прави брат српских лава,
Вјерних српских оклопника.Устадоше Ерцеговци,
Затресе се Скендерија;
Братском слогом загрли се
Црна Гора и Србија.
Књаз
Данило соко сиви,
Са
Турцима поигра се;
Из
Острога своју браћу
Јуришући једва спасе.
Дуго
в'рјеме пошто прође,
Долећеше
два сокола,
Из средине Црне Горе
Из
књажевога окола.
Дивећи
се Књаз Данило
Мојој борби, моме зору,
И знајући да сам доша'
Са свим родом на умору.
Окупио Црногорце,
Моје јаде свима каза;
Па их
онда питајући
Ово рече, ово каза:
„Је л'
родила Црногорка
Зор
јунака, зорна момка,
Да пријеђе преко Зете,
Измеђ силе турске клете.
Да одлети
у Пипере,
Да посјети Обилића,
Сив сокола, змаја љута
Сердар Јола Пилетића.
Чујеш ли
ме Саво Матов,
Од
вазда си соко сиви!
Ти делијо Петров Рамо
Твом јунаштву свак се диви
Црна Гора оба штује
Који
живот и имање
Домовини
својој нуде.
Ка
јунаке, као људе;
Ид'те
мудро, турска сила,
На двоје нам земљу дјели;
И
од Спужа до Никшића
Притиснут
је народ цјели.
„Све
је Турчин до Турчина
„Пријећ
страже није лако;
„Прођете
ли - мог сердара
„Поздравите
ев' овако:
По
сто пута буд' ти хвала,
По сто пута буд ти слава;
„Диви
ти се Црна Гора,
А
слави те њена глава.
Зли се људи с крвницима
Српске среће удружише!
И у Котор Књаз Данила
Обранише и убише.
Зли је
удес тада снаша
Сваког брата, све поштене;
Али више од свакога
Зла је срећа снашла мене.
Умрије
ми мушка снага,
И
живо ми срце свисну;
Завист,
злоба, људска мржња,
Против
мене приобисну!!
Али ипак
јача бјеше
Моја
радња, моји труди;
Но сви
злобни не нависни
Појављени
тада људи.
Књаз
Никола када поче,
Господарит Црној Гори;
Омер наша опет скочи
Да све сатре и умори.
Диже
турску царевину
На јуначку шаку људи;
Мјесеци се осам бисмо
И
ништа нам не науди.
Мир остаде
све до гласа
Пушке оне с' Невесиња;
Која диже змаје љуте,
С Биограда и Цетиња.
Који
турској царевини
Темељ страшно подкопаше,
И удар јој неизлечни
Ударише и задаше.
Књаз
Никола с' Црном Гором
Отиште
се пут Мостара;
И са собом мене узе
Ка јунака славна – стара
До
Вучијег дола ја сам
Ка савјетник Књазу био;
А ту ме је бригадиром
Храброј војсци поставио.
Због
погрешке неке мале
Војска бјеше невесела;
А када ја међ' њих дођо
Заиграла листом цјела.
Охрабри их стара срећа
Која ме је свуд пратила;
Јер је свагда турска сила
Од мог мача пропатила.
Када оно
од Бишине
Поврати се војска наша;
Тад за нама сустопице
Корачаше Муктар паша.
Незнајући
за то нико
Забуни се војска даде;
И најбоље срце мушко
Уплаши се и препаде.
Бригада ме сва послуша,
Узлећеше сви Пипери;
И убрзо Муктар пашу
Бојна срећа изневјери.
Кад се оно бјели данак
Црне ноћи дијељаше;
Тад јатаган турској сили
Српску храброст казиваше.
Ја
сатријех турску силу,
Ја заробих Осман пашу;
Ја уграбих пет топова
И
узнијех славу нашу.
С'
Осман пашом, с топовима,
Ја
поздравих Књаз Николу;
Он
пред свијем загрли ме
И захвали ка соколу:
Ђе
се свему ратовању
Подигнула
ратна круна.
Ту се
славна два племена
Удружише
с братимише;
Храбри
Кучи и Пипери
Бога
за бој помолише.
Ал'
лукави Дервиш паша
Нешће
тада к' нама доћи;
Унапријед
знадијашеКако ће му војска проћи.
Иза
дуге страшне борбе
Тврди
Медун када паде;Миљановом
славном Марку
И
мени се он предаде.
Тврди
Медун порушисмо,
Нестаде
га са висине;
Са
хиљаду турске војске
Ја
отидох на Цетиње.
Предадох
их Књаз Николи;
Као
тријумф ратне славе
Још
му предах десет топа
На Цетињу да бораве
Књаз ме
прими што никога,
Захвали ми ка јунаку;
И
поче ми дизат славу
Плавом
небу у облаку.
После
дужег примирија
Кад
јекнуше бојне трубе;
И
кад Турској Москов поче
Указиват
своје зубе.
Црна Гора
опет пође
Да
изнова с Турском рати;
Град
за градом, поче силом
Од
Турака отимати.
С' Књаз
Николом и ја пођох,
Пут
Никшића тврдог града;
Кога
после дуге борбе
Црногорска
храброст свлада.
Одатле
смо окренули
Пут
Улциња и пут Бара;Тамо
нас је послужила
Срећа
дивна, срећа стара.
Као
српски витезови,
Бар
и Улцињ освојисмо;Сиње
море српском крвљу,
Оросисмо,
прекрстисмо. Кад
прекиде ратни поклич,
Кућама се повратисмо;
Пуни вјере да је наше
Што са мачем освојисмо
Четрдесет
равно љета,
Сенатор сам први био;
С' одабраним друштвом мојим
Правду браћи дијелио.
У
толико исто љета
Војсковођа
био ја сам;
Неизбројне
побиједе
Над
Турцима одржа сам.
За толико
исто љета
Сви су људи говорили
Да
ме чојством и јунаштвом
Баш ни
један не надкрили.....
Ђе
сам доша почаст ми се
Вазда
прва указала;
Без
икаквог поговора
Ријеч
ми се послушала.
Све
пресуде што изрекох
Остале
су пуноважне
С
правдом бјеху зачињене
Зато
бише тако снажне. Сујетна ми слава није
Нигда прси распирала;
Своја ми је корист опет
На спрам опште била шала.
Мрзио сам
злобне људе,
Изјелице
поганове:
А прозира шапталице
Ситничаре и лажове.
Па
и саме крвнике сам
У заштиту узимао;
Да
су часни и поштени
Унапријед
кад сам знао.
И душмани
с' бојног иоља,
Код
мене су долазили;
И
вазда су искрај мене
Угошћени
одлазили.
У највеће доба битке.
Арнаута да сам звао;
Као крвник без бојазни
Код мене је дотрчао.
Испред никог
кућа моја,
Није била затворена;
Већ
вољноме и невољном!
Свагда
широм отворена.
Кад одпочех
стрмо ходит
И
кад старост дође ближе;
И
од много патње кад ме,Многа
бољка и јад стиже. И помишљах заслуге ће
Обезбједит старост моју;
Јербо само домовини
Ја
посветих прошлост своју.
Чудна ти
је људска судба!
Кад мниш да ти миље носи;
За облаке муње крије
Да те сатре и покоси!!.
Нада ме
је преварила
Кад помишљах да починух,
Онда више него игда
Ја
пострадах и погинух.
Збогом
браћо Црногорци,
Ратна
моја дружбо драга;
Жељан
правде ја отидох
Од
не мила до не драга.
Књаз
с' окрену око себе
Загледа
ме с лјеве моје;
Па
повика: „Сердар Јоле,
Дај ми
амо сабље твоје”.
Ти одлазиш по свијету
Твоја
сабља драгоцјена;Сва
је златом, сва је сребром
Искићена
извезена”. „Свјетли
књаже не дам сабље,
Сабља ми је успомена;
Ђе год дођем дат ме неће
Да пропанем прошлост њена.
„Дајми сабљу
сердар Јоле,
Одиста је носит нећеш;
Јер у боју нит мејдану
Не одлазиш нити крећеш.
Сабљу
нећеш собом носит,
Такве сабље ми требају;
Јер се оне у ризницу,
Као рјеткост остављају.”
Скинух
сабљу и пружих је
Свијетломе господару;
И
рекох му: „хвала Књаже,
На
овоме дивном дару.
Није сабља
гвожђе ово,
Накићено,
извезено.
Већ
је сабља сердар Јоле
Чисто
злато прекаљено
Док
је здраво сердар Јоле,
До тад ће
му сабља сјати
Док је крша црногорских
Дотле неће умирати.
Ти
је узе да би више
Пред људ'ма ме понизио
А тим си ме много више
Подигао повисио.
Мило
ми је што је узе,
Нек
се чува, остави је;
Али
не мој да почива
Љути
бојак кад се бије.
И подај је коме хоћеш
Ма, код кога она била;
Сјеј' ће српске крвопије
Као што се научила.
Буде л'
дошла код јунака,
Јунак ће је светковати;
Поштујући мене стара
Мојом ће је називати.
Буде л'
дошла код плашљивца,
Срце ће му мушко дати;
На побједе и на славу
Једнако ће њега звати.
А он хтио
ил не хтио,
Јунак опет бити мора;
Сабља моја не умире
Док је ових славних гора.
И тако
сам са Цетиња.
Мора' кренут, мора' поћи;
Оставити дом и кућу
И у другу земљу доћи.
Прошао
сам преко Турске,
Крвници ме дочекаше;
Као људи, ка' јунаку
Праву пошту ми одаше.
Одаше ми пошту ону
Коју
брат мој заборави!?Све
да имам, жеља мене
Домовине моје дави.
Све
је муке лакше сносит,
Но жељети
кам' свој свети;
За то сам
се ја предао
Тој
великој тешкој сјети.
И сви они који су ме
До овога доћерали;
И ако су
свему криви
Ове бољке непознали....
Пристан
барски 1879 год.
