Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Биографија

Димитрије М. Јефтовић-Полимац

Пише: Иво Јоксимовић

Животни пут Димитрија Јевтовића – Полимца од самог рођења па до часа смрти могао би послужити као сценарио за филм о националној драми српског народа у првој половини двадесетог вијека.

Димитрије је рођен 1878. године у Павином Пољу (село Махала), у тадашњој Османској царевини. Родио се и растао у времену без слободе. У крају без српске школе. У мјесту гдје је свака православна црква била порушена од Турака. Његов отац Марко, сиромашни чифчија, повремено је одлазио у Пљевља ради продаје стоке. И као богобојажљив човек редовно је свраћао у манастир Свете Тројице.

Када је Димитрије био узраста 13-14 година, отац га је водио са собом у Пљевља. Манастирски монаси увиђају дjечакову бистрину и наговoре оца да га остави у српску школу која је тада радила при манастиру. Као изузетно надареног ђака, игуман манастира финансира његово даље школовање у Београду. Димитрије се 1905. године уписује на Уметничко занатску школу у Београду, смjер вајарство, као полазник прве генерације. Његови школски другови дају му надимак – Полимац. Заједно са Димитријем, у истој генерацији стичу умjетничка знања и неки касније познати сликари: Коста Милићевић, Живорад Настасијевић, Милош Голубовић, Моша Пијаде…

Димитрије од 1908. године ради у Српској гимназији у Пљевљима као професор цртања и певања. Већ од 1903. године почео се бавити књижевним радом. Објављује пjесме, чланке, народне умотворине. Радови су му објављивани у свим српским публикацијама и часописима тог времена: Српска застава, Братство, Правда, Самоуправа, Српска реч, Цариградски гласник, Мали журнал, Велика Србија, Ловћенски одјек, Слободна мисао.

Свој живот и рад посветио је буђењу националне свиjести српског народа у тадашњој Oсманској царевини у којој је живио. Таква му је била и поезија. Омражен код турских власти због националног рада, 1911. године емигрира у Црну Гору. У Првом балканском рату ступа добровољно у Тарски одред. Од 1912. године ради као професор у Беранској гимназији.

До Великог рата објавио је више књига: Пјесме (о народу и слободи) 1909. године, Отаџбина у љубави – пјесме, Никшић 1911., Пјесме свијету – Соко Бања 1912., Нови и стари дани – Подгорица 1912.

У Великом рату, Димитрије је опет у првим борбеним редовима. Није познато да ли је већ од 1914. године ступио у војску Краљевине Србије, или се прикључује након капитулације Црне Горе почетком 1916. године, али је добровољно ступио у њене редове. Са српском војском прелази Албанију. Учествује у бици на Кајмакчалану и пробоју Солунског фронта. У Монографији Пљеваљске гимназије (2001), пише да је Димитрије Јевтовић био ратни дописник Треће српске армије од 1914. до 1918. године. Да је био врло уважен у српској Врховној команди говори и једна фотографија са Солунског форнта на којој Димитрије стоји поред ђенерала Милоша Васића и регента Александра у штабу Треће армије.

Димитрије на Крфу 1916. године објављује збирку песама Сећање на Отаџбину. У Солуну 1917. године штампа другу збирку под насловом На рекама маћедонским. Он је најплоднији српски пјесник у периоду Великог рата.

Након Великог рата, Димитрије наставља да ради у Беранској гимназији као професор. И неуморно пише стихове о великој голготи српске војске и народа у Великом рату. Његови стихови обилују страхотама, крвљу и сузама, трагиком коју је видио, доживио и преживио. Притиснут замјеркама критичара због сувише мрачне поезије, он пише стихове:

Моја душа никад неће
Преболети јаде горке
У изгнанству преко света:
Слом, несреће и поворке.
Прешао сам сто градова
И стотину мореуза,
И све моја срећа плака…
Зато ми је морем суза
Окупана строфа свака.

Између два рата објављује још неколико књига: Сјећање на отаџбину – Рим 1919., Битка на Кајмакчалану – Београд 1920., Помрачење сунца слободе 1915-1918, Београд 1920., Кроз пакао у слободу – Београд 1941.

Димитрије ни као човјек ни као пјесник није могао ни хтио да преболи и заборави страхоте свог народа у Великом рату. Овај велики родољуб је своју кућу у центру Берана назвао „Јонско море“. Збирку пјесама Кроз пакао у слободу објављује поводом „двадесет петогодишњице Крфа и Вида острва смрти“. Садржи 145 песама на 320 страна са преко 7.500 стихова. На почетку књиге је његова слика са 9 одликовања. Сваки стих посвећен је његовим саборцима у крвавој епопеји. То је у ствари ратни дневник у стиховима.

Током Другог свјетског рата судбина се горко поиграла са овим изузетним човјеком. Димитрије Јевтовић Полимац је наводно нестао током 1944 године. Однос нове власти према његовој оставштини указује да је убијен од комуниста. Вила „Јонско море“ одузета је његогој удовици већ 1945. године. Његов син јединац погинуо је у партизанима крајем рата, али Димитрију ни то није помогло да избјегне жиг издајника. Комунисти му стављају на терет да је шуровао са Италијанима.

У ствари, једини гријех овог изузетног интелектуалца је био у томе што је говорио више језика па су га италијански окупатори повремено ангажовали као преводиоца. У својим пјесмама опјевао је српску војску и њене славне побједе, краља и отаџбину. Зато су му књиге уништаване. Његова последња књига Кроз пакао у слободу, налазила се још у штампарији када је априла 1941. године земља окупирана, а након рата је по наређењу власти целокупно издање уништено. Сачувано је само неколико примјерака.

Димитрије Јевтовић је први интелектуалац из Вранеша, и међу првима из тадашњег Доњег Колашина. Он пише књиге у времену када у Вранешу није било писмених људи. Ријетки су српски крајеви у Османској царевини који су у том времену изњедрили таквог човјека. А сигурно не постоји ни један да је потпуно заборавио сличног великана, као што су Павинопољци Димитрија. Умјесто да се диче таквим човјеком. Данас ни у његовом родном селу нећете наћи човјека који зна да је професор Димитрије Јевтовић Полимац био добровољац, солунски ратник, ратни дописник Треће српске армије, носилац девет високих одликовања и аутор десетак књига родољубиве поезије.

Када један народ погази и унизи оне који носе зубљу од Бога им дату, а клања се хоштаплерима и фарисејима, не треба да се чуди зашто је у свом суноврату стигао до дна.

http://www.sedmica.me/prica-o-nepravedno-zaboravljenom-vraneskom-velikanu/

                 

Ratimir – Raco Delević - Zbogom mladosti

                    

Zbogom mladosti

Nema više djevojačkog smijeha,

u noćima punim gitare i vina,

šaputanja nema ispod palmi,

zbogom mladosti, adio Belina…

Nema više šetnji pored mora,

ni vožnji barkom dok sja mjesečina,

uzdaha vrelih pod maslinom starom,

zbogom mladosti, adio Belina…

Proletio život, snijeg mi u kosi,

uspomena ostade jedina,

listam stranice starog spomenara,

adio mladosti, adio Belina…

Ratimir – Raco Delević

Милан Петровић - Богослужење

Милан М. Петровић

Богослужење

На молитву дошли; клеко роб до роба,

Голобради младић до старине седе.

Судбина је хтела да одједном оба

Трновити венец с Голготе наследе!

Клечи смерно робље испод неба ведра,

Где јутарњи ветрић освежава нерве,

И где Божји слуга држи крст од сребра,

И измирном кади из мале конзерве.

He чекају позив кроз брујање звона,

Далеко је њина домовина стара!...

Место звучних звона — мотор авиона

Над главама хукти и облаке пара.

Клечи смерно робље насред песка врела,

Пред иконом малом Богомајке Свете,

И кад се ко сети дечице и села,

Њему крупне сузе низ образ полете.

Њихова су чела избраздале боре —

He маре што камен колена им боде,

Само једну жељу упућују горе: —

Да се што пре врате у кутак слободе...

На Ђурђев дан 1941.     Милан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Војислав Ј. Илић Млађи - Мати и син

Мати и син

– Шта ћеш, старка, овде, где куршуми лете,
На пољани смрти, сред крви румене?
–  Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!

–  О, врати се, стара! Залуд журиш тако
из далеких својих шумадијских страна,
јединац ти, бако, оболео лако,
и у Скопље пренет пре недељу дана.

Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља, брда и сувата.
Пречицама жури и напокон стиже
и закуца алком о болничка врата.

–  Ко је? – чу се. – Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!

–  Ту је. – Она уђе и дршћући гледа
све постеље редом што око ње стоје.
–  Боже, да л’ је овде? Камо мога чеда?
Док одједном кликну: –  Јово, очи моје!

–  Како наши дома? – пита син полако,
Шта те нагна, нано, чак довде, до мене?
–  Здраво су. Не брини! Ја дођох, тек тако
И носим ти, ево, чарапе шарене!

–  Да ти их навучем, дед овамо брже!
Носићеш их с диком, нек је слава Богу!
Па покривач диже, ал` хитро се трже,
јер спази патрљке одсечених ногу!

Но уздржа срце, да бол не потече,
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти, и с поносом рече:
–  Жив ми био, синко, и срећне ти ране!

Потом се јединцу наднесе на груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго... Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе...

Војислав Ј. Илић Млађи 

          

Војислав Ј. Илић Млађи - ***

***

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису...

***
„Благо потомству што за њима жали 
Јер они беху: понос своме роду!
Благо и њима, јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу!“

***
„Испред врата домовинских,
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу.
Њина дела славише се
До последњих, судњих дана:
Слава јату бесмртника,
Мир пепелу великана!

Стихови утиснути у мермерну плочу маузолеја на српском гробљу Зејтинлик у Солуну.

Војислав Ј. Илић Млађи

          

Војислав Ј. Илић Млађи - Заветна жеља др. Рајса

Rudolphe Archibald Reiss

Заветна жеља др. Рајса

Кад ми се овде, у земљи српској,
Заврши стаза животних дана
Желим да моје срце почива
Високо изнад Кајмакчалана.

И заспао је с том топлом жељом
И своје лепе очи за навек свео
Пошто је дао Србији драгој
Снове и младост и живот цео.

Војислав Ј. Илић Млађи

          

Војислав Ј. Илић Млађи - Над извором Тимока

Над извором Тимока

Раздрљен, сломљен, разбарушен
На стени сам високој.
Сумрачак, мутно праскозорје,
Јутарњи мир и покој.

Беспутна врлет, хаос стења
Где која прска биљка
Доле река, млин.
У млину туробно сја светиљка
Све блеђе, блеђе, већ ће да згасне
Још тренут, секунду коју
Па ће ишчезнут заједно са мном
Чим вене своје раскинем страсне,
Чим крв источим своју.

Ко чежњив дрхтај чаробних жица,
Ко рајска мелем, струја,
Чује се благо вескање птица
И сладак пој славуја.

Уз тај пој миловах некад
Пун страсна огња жива,
Не слутећ да се у купи сласти
И капља жучи скрива.

Уз тај пој некад имадох с њом
И мио час и убав.
Уз тај пој стекох, уза њ
Нек сада и своју погребем љубав.

Отпојте птице, звонко отпојте
Дирљиво сетну коју
Да препун звука заћутим вечно
Кад крв источим своју.

Сеоске моме на извор журе
Обалском травом меком,
Чује се песма праћена смехом
И котла тупом звеком.

Младост златна, ти зрачна слико
без иједне црте грубе,
доба кад душе несвесно жуде,
а срца кроз сан љубе.

Ти још и не знаш под цветним велом
Који ти видак скрива
да наша љубав привидно дивна,
 често и друкча бива.

Данас је срећна, безбрижна, ведра,
А сутра тужи, чезне.
Некад се кити венцима ружа,
некад у крв огрезне.

Сељанке витке, девојке красне
Отпојте песму коју
Док будем вене раскидо страсне
Да крв источим своју.

Ето и сунца, кроз застор рујни
Крајичком ока гредану
Како је дивно у своје биће
У душу своју жедну примити светлост
Коју не може ни сами гроб истрти.
О, ал је сладак, привлачан живот
Уочи саме смрти.

Сунце, о сијај не још за дуго
Пусти мелемну, топлу и благу
Још само зраку коју,
Док будем тупим сечивом струго,
Док крв не распем своју.

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови