Павић Маудић - Војводи Стеву Вукотићу

 

Војводи Стеву Вукотићу

 

Пет пуних вјекова

Борбе српског рода

Борба је вођена

Дас’ стече слобода

 

На чело те борбе

Претци су ти били

И у прве коло

За слободу вили

 

Па и овог пута

Првачише твоји,

Свог брата два сина

Паше к’о хероји

 

На Мачковом Вису

Животе дадоше

За златну слободу

Витешки падоше

 

Јована - Николу

Цвијет куће твоје

Српска историја

Броји у хероје

 

Па витеже, куће

Вукотића славне,

И ти си се Српству

Одужио бане!

 

Црно-жути оро

Кад саломи крила

Домовина твоја

Рашири се мила

 

Ти узору чојстве

Први примјер даде

И на чело свјесне

Омладине стаде

 

Као сваки стожер

Држао сис’ чојски

И јединство Српства

Бранио си, својски

 

Па сада почивај

Царско ти насиље

Племените своју

Ти испуни жеље.

 

Павић Маудић

 

Др. Иван Јовићевић - Краљици Јелени

 

Краљици Јелени

 

На тешке, крваве, Црногорске ране,

Ставила си мелем. Велика Краљице,

Учинила многим да данак осване,

Утјешила многе, тужне, сиротице.

 

И још нешто више, Ти си урадила:

Пружила си наду читавом народу,

Задужбину свету са тим учинила

И одужила се свом несрећном роду.

 

Сада народ није без надежде своје,

Сада народ није без ниђе никога,

Надежда је: срце племенито Твоје,

И моћ силна Твога трона високога.

 

Па кад дође ура бити ил’ небити:

Решавање страшно судбине Народа,

Ми ћемо пред тобом на колена бити

С молбом за слободу твог патничког рода.

 

Хвала Ти велика и моћна Краљице

Кад имамо мјеста у срцу Твојему,

Сада нам је срећом озарено лице

У тешком овоме животу нашему.

 

Ми ћемо Ти вјечно благодарни бити,

И за Твоју срећу читавог живота

Ми ћемо свесрдно Свевишњег молити

Испред Владичиног светог ћивота.

 

Цетиње, 19-8-1942 год.  

Др. Иван Јовићевић

Глас Црногорца бр. 44  1942.

Националиста - Свијетлим стазама национализма

 

Свијетлим стазама национализма

 

Ми смо пошли стазом великих прегнућа,

Самоодрицања, болова и рана –

За примјером наших славних великана,

Напојени с врела њиних надахнућа.

 

Ми смо пошли свјесни историје наше

Исписане крвљу с блиставих ханџара;

Пошли смо у борбу против љешинара,

Што пљују на прошлост, традиције наше.

 

Против дивљих банда, ругобе и срама,

Што невином крвљу окупаше лица,

Против безбожника, гнусних варалица

У одбрану нашег Светосавског храма.

 

Ми смо пошли смјело, уздигнута чела,

Пошли смо на вапај ових голих страна

Да у вртлозима судбоносних дана

Сачувамо наша ојађела села...

 

И тако на путу великих прегнућа

Озарени духом свјетлих великана

Ми нећемо стати... Крв из наших рана

Оствариће дјело нашег Ускрснућа.

 

Националиста

 

Глас Црногорца бр. 15  1942.

          

Александар С. Пушкин - Црни Ђорђе

Црни Ђорђе(*)

(съ рускога слоб. преведено)

 

Два се вука у ями колю,

Отацъ и синъ у пећини псую.

Стари Петро (**) сина укорава:

“Бунтовниче, злодѣю проклети!

Не боиш ли се Господа Бога,

Гдѣ є за те с Султаномъ свађатсе,

Сь Београдскимъ воєвати Пашомъ!

Ал’ две на свѣтъ ти донесе главе?

Пропадай, кад хоћешъ, окаянни,

Да зашто ти сву Србію губишь?

Одговара Ђорђе намрштено:

Видимъ старче да си с ума сишо;

Кадъ таке безумне лаешъ рѣчи.,,

Стари Петро то већма срди се,

То већма кричи и жести се.

У Београдъ онъ умисли поћи,

Турком издат непослушна сина,

Јошь имъ казат убѣжиште Срба.

Онъ изъ тамне излази пећине;

Ђорђіє старца дозивлѣ отца:

“Врати се, отацъ мили, врати се!

Прости сину за невольне рѣчи.”

Ал’ стари не слуша Петронів:

“Чекай, вели, мало разбойниче!

Синъ му Георгіє на путь стає

Старцу отцу кланя се до ногу

Стари Петро на сина не гледи;

Опетъ нѣга догони Георгій,

Па га хвата за просѣде власи.

“Врати с Бабо, за Господа Бога:

Не гон мене на крваво дѣло!”

Одтисну га срдито старацъ,

И Београдскомъ отиде цестомъ.

Горко, горко заплаче се Ђорђе, З

апне чакмакъ, и избаци пиштоль.

Завапи Петро, посрнувши:

“Авай мене, я самь тешко ранѣнь!”

И паде на землю бездиханень.

Бѣжећ синакъ къ пећини врати се:

Мати нѣму излази на сусрѣтъ.

“Ти си Ђорђе, а кудъ се део Петро?”

Одговара іой Ђорђе сурово:

“За обѣдомъ стараць пянъ напи се,

Те заспао на Београдскомъ друму.”

Ал се яду досѣтила она:

“Проклеть” рече, “Богомъ біо Црни,

Ер, ти уби рођенога отца!

Одъ тадай се Петровићу Ђорђе

У Србаля проназвао Црни. –

 

(*) Ову пѣсну саставіо є на рус. єзику Александр Пушкинъ. За моћи савршено познати духъ поетически славногъ овогъ мужа, треба у оригиналу стихотворенія нѣгова читати. Настоєћи преводъ речене пѣсне, есть слаби и несавршени одпечатакъ оне виспрености и красоте, коя се у рускомъ подлинику блиста.

 

(**) Петроніє (?).

 

Петрановићь

          

Косово

 

Косово

 

Чекало си дуго осветнике љуте,

Са крвавом ћордом у десници руци,

Да се вољно крену на завјетне путе,

Одакле се чују плачи и јауци.

 

Твоје горе н’јеме чезнуле су тужно,

Пет стотина љета за пјесмом слободе,

Да потресе срца твоје дјеце сужне,

Коју ти џелати на кланицу воде.

 

И равнице миле превучене велом,

Најсветије туге заспале су давно

На скршеној круни. И твојијем селом

Давно је већ прошло оно доба славно.

 

Чекало си дуго и из твога гроба,

Гле искаче сјајна Лазарева круна,

И освиће, Ново и Велико Доба

Српска кад је душа ко никада пуна

 

Саломљени мачи опет се блистају,

Сатрвена војска у снази се буди,

И побједе носи. А у силном сјају

Већ давно чекана ено зора руди.

1912. Исаије Митровић