Митар И. Дрeцун - Бог и пјесник

Бог и пјесник

(Гатка с чешког)

 

Из прастарог златног доба,

Кад богови са људима

Дружаху се, пјесма ова

Поријекло своје има.

 

У част Зевса, громовника,

Неки пјесник из Атине

Спјевао је дивну химну,

Пуну сваке величине.

 

Зевс, усхићен славопојем,

Част ријеши да награди:

Силан caђе на крај мора,

Гдје сјеђаше пјесник млади.

 

Кад пред собом пјесник виђе

Неба, земље господара,

Препаде се, ал’ громовник

Њему благо проговара:

 

„Моје силе, моје славе

Достојну си пјесму спјева,

Стога ћу ти поклонити

И што не би сам захтјева“ –

 

„Твојој р’јечи драж и силу

Одсада ћу такву дати,

Да ће море, кад је чује,

Своје вале устављати!“

 

Облаци ће на небу се

Устављати, да је чују —

Сунце, мјесец, јасне зв’jезде

С дивљењем ће да је штују.

 

„Твојој р’јечи драж и силу

Одсада ћу такву дати,

Да ће људи за пјесму ти

Бисер, злато, поклањати!”

 

„Дражи, силе пјесме твоје

Биће тако цијењене,

Да ће за њу душе, тјела

Најљепше ти нудит жене,“ —

 

„Ц’јелог в’јека богат, силан,

У обиљу сваке среће,

Уживаћеш, да ти равна

На свој земљи бити неће!“...

 

„Таква блага — пјесник рече –

Достојна су руке твоје,

А заслуга за њих нема

Смртни човјек, ка ја што је “

 

„Ја сам богат, велик, срећан,

На свијету ништа више

Нема, оче, за чим душа

Грешна моја сад уздише!”

 

Зачуди се бог богова,

Па ће рећи ка из шале:

“Честе боре, чедо туге

Чело су ти избраздале.“

 

„Прах тешкога путовања

Покријева плећи твоје,

А уста ти без осмјеха,

Укочена ка лед стоје.“

 

„Бескућник си, као тица,

Којој ватра гњездо спали;

А усамљен, ка глог горски,

Што с на судбу вјечно жали.“

 

„Штап путнички у рукама

Једино је благо твоје:

Ништа немаш, а одбијаш

Оволике даре моје !" —

 

„Имам једно женско срце,

Што ме радо ослушкује,

Драже ми је од свих блага,

Што их смртни заслужује!”

 

Смијући се бог богова,

На раме му руку стави,

Па му рече: „што би онда

Да те срце то остави?” —

 

„Моћни творче, ако би ми

Љубав њену закратио,

Ја те молим да би одма

И мој живот угасио!“

 

У шипрагу оближњему

Сатир у хлад сједијаше,

И с пјесником бог богова

Што говори, све слушаше.

 

Па ће рећи: „Оче Зевсе,

Мјесто смрти твоја сила

Нек му даде другу жену,

Да га тргне из лудила!”

 

Митар И. Дрeцун