Влада А. Поповић - Знајте моја земља спава – није мртва

Знајте моја земља спава – није мртва

Сада Моју Земљу још покрива покров,

Као каквог’ мртвог, на мртвачком одру,

Он је бео, папераст, - од чистога снега,

И по њој је прострт полако и њежно,

Ко и  сама Зима да у бризи гледи,

Да јој тешке ране ничим не повреди.

-

Она није мртва. Она само спава

Сном једним ужасним, што јој сам ум мути,

Што јој срце цепа и душу растрже,

И сузе крваве, као кришом рони,

Да сам покров квасе и преко њег’ теку

И да се сливају у крваву реку.

-

Сања: да робује крвницима својим,

А децу јој дивну, к’о  сунца и звезде,

По ропскоме калу на све стране вуку,

Не штеде им веру, народност, нит’ образ,

Киње их скотови, к’о  пре Христа робље,

Да завиде оним’, које крије гробље.

-

А друга јој деца, спасена од беса

Крвника јој ових, сад се потуцају

По земљама туђим, без милих и драгих,

Ал’ свој мач крвави, оштре и спремају,

Да пробају опет своју срећу ратну

У поновној борби за Слободу златну.

-

Докле тако снева Моја Земља дивна,

Дотле по покрову штрапају шакали

И хијене грозне, - никад сите звери, -

И једни на друге реже и гложе се

И зубима страшно један другим прете,

А все због деобе моје земље свете.

-

Хај!...”Швапски Шакали” и “Хијене” грозне, -

Што свој грб китите сликом неког лава,

Не режите ебсно, не глож’те се лудо,

Знајте Моја Земља спава – није мртва,

И кад’ на пролеће само сунце гране

Ишчезнуће покров, њу ће сан да ма’не!

-

Не штрапајте покров, не оштрите зубе,

Не режите бесно, не глож’те се лудо,

Знајте Моја Земља спава – није мртва,

И скоро ће да се тргне и пробуди,

И када од овог,,,, ружног’  сна ода’не –

Сунце ће Слободе опет да јој гране!

I.-1917. год.

Солун