Погибија командира Павла Пламенца

Погибија командира Павла Пламенца

– на Тарабошу 18. марта 1913. год. –

Има више од пола године

Од кад грокћу пушке кроз планине;

Од кад млади падају јунаци

По висова тврдог Тарабоша,

Дозивљући Марка и Милоша;

Ал’ залуду, мио побратиме,

Да су њима виле посестриме,

А змајеви браћа и рођаци;

Не би могли до тврђаве доћи,

Камо ли је јуришем узети

И разбити прахом и оловом.

Турци бију  боја крвавога,

Бране Скадра града царевога

Из шанаца и подземних јама;

Црногорци голим песницама

Саламају гвоздене диреке,

Што су на све стране начичкани

И челичним жицама проткани.

Није, брате, сада к’о  некада:

Да бој бије срце и прегнуће,

Већ бој бије знање и оружје.

Виде муку соколови сиви,

Па друг друга за неуспјех криви.

Једног дана на Светог Јована,

Полетио оро са крилима

Са Широчке Горе и главице,

За њим лете птице соколице,

Од крваве код Скадра Брдице,

Зациктао, крила раширио,

К’  Тарабошу полет управио,

То не био оро са литице,

Но Пламенац Павле из Црмнице;

То не биле птице соколице,

Већ  јунаци од Црне Горице,

У лету их сусријећу гује

И бију их муње и олује,

То нијесу гује из присоја,

Но с тврђаве Турци и хајдуци;

То нијесу муње из облака,

Већ фиуци зрна и пушака.

Колико је планинских котлина

И грохота и дубодолина;

Колико је џбуња и омара,

На све стране мртви попадали,

А црни се врани узвијали,

Меса ију, топле крви пију.

А Пламенац Павле сабљу вади,

Сјече чете љутих Османлија

Зрна су му прси разнијела,

А ватра му перје сагорела;

Колико је на долами пуца,

Толико је рана на јунаку;

Већ на подне сунце одскочило,

А последње тане ударило

Командира међу очи црне.

Јунак јекну, планина одјекну;

На затиљак мозак искочио.

Глас отиде од друга до друга,

Замукнуше пушке и борије;

Два војника са два бајонета,

У брежини раку ископаше

И јунака Павла закопаше,

Закопаше и ожаловаше;

Крст дрвени од јелових грана,

Више главе њему посадили,

Од бусења хумку начинили,

Из које ће божури ницати,

Над којом ће опјело пјевати,

Горске птице и гладне лисице;

Сјећати се Павла из Црмнице,

Тарабоша, Скадра и Брдице,

Гдје су наше кости посијане,

Гдје су наше наде закопане.

Цетиње                        Гуслар (Мићун М. Павићевић)