недеља, 06. новембар 2016.

Тужбалица



А што сам се скаменила – Ја кукала.
Али немам што зборити – Не зборила,
Или немам што жалити – Прежалосна.
Јас ам сестра безбратница – Код шест брата,
Који славно погибоше – Соколови,
Око Скадра крвавога – Бог га клео.
Око Скадра жалоснога – Не било га.
Погибоше за слободу – Тужне браће.
И за српско дично име – Вазда славно.
Погибоше на јурише – Слава њима
На јурише отимљући – Турске шанце
Турске шанце и градове – Неосвојне
Прескачући страшне жице – И опкопе.
Отимљући турске топе – митраљезе.
Турске топе брзометне – Брзи јади,
Брзи јади брза мука – Што ме снађе.
Куд окренем све је црно – Црној други,
Кућа ми је омрзнула – Опушћела.
Без мушкијех зорних глава – Зорна браћо.
Ви сте славно погинули – То ме тјеши.
То ми даде мушку снагу – Те говорим.
Смрћу вашом, васе браће – Свануло је.
Свануло је тужној браћи – Под Турцима.
Те се смију прекрстити – Молит Бога,
А за здравље живе браће – Соколова
И за покој погинулих – Витезова.
Ви сте славно погинули – За другога.
Као што су стари ваши – Славно пали
За крст часни и слободу – Црне Горе.
Црне Горе мученице – Од Косова.
Мученице перјанице – Србинове.
И за образ, - српско име – Вазда сјајно.
Кад сте славно изгинули – жељо браћо.
Ја нијесам проплакала – Неутјешна.
Но сам срце своје стегла – Да неплачем.
Тјешила ме слава ваша – Славо моја;
Тјешила ме српска срећа – и јединство;
А и вјера да ће Скадар – Наш остати.
И да ће се ка и прије – Српским звати.
А сад плачем мимо друге – Кукавице.
Есмо грдно преварени – од свијета
Цио свијет нба нас скочи – Бог им дао;
Сви краљеви и цареви – Жалоснице.
Затворише наше горе – ода свуда
Осудише да умремо – сви од глади.
И што нако учинише – срам их било.
Одузеше од нас Скадар – Бог им дао.
Да га даду Арбанији – Крвопији.
Жао ми је на нашега – Господара.
Што не позва цио свијет – На оружје.
Што не пушти соколове – И војнике.
Што не позва под оружјем – Црногорке.
Да бијемо љуте боје – с краљевима.
Те да славно изгинемо – и кажемо:
Док смо живи, док смо своји – док живимо.
Да неправди свијех сила – пркосимо,
Као што смо борили се – Вјековечно.
Постиђели клете Турке – И Млечиће.
И згазили страшну силу – Бонапарте.
Бог је с нама вазда био – Слава њему.
Па би и ту с нама био – као вазда
Још бих много говорила – Но немогу.
На груди ми камен стоји – од жалости
А ум ми се помрачио – од неправде.
Коју Срби поднијеше – од свијета.
Збогом браћо соколови – И гробови.
Остављам ве у туђину – Туго моја,
Отуд бих ве донијела – Но немогу.
Е се молим и вјерујем – Вишњем Богу;
Да ће Скадар наш остати – Ка’ наш што је.
За то туна боравите – Очи моје.
А кад Скадар наш постане – пропјеваћу,
Пропјеваћу дивну пјесму – Мимо жене.
Тад ће братске ране бити – изљечене.


”Балкански Рат”  бр. 24








Нема коментара:

Постави коментар