Драгиња Савићка - Свећица на гробу

Свећица на гробу

Александра Р. Михаиловића, учитеља, за род славно палог….

Тамо где мали и велики леже,

Огрезли у крви, са последњим дсахом,

И где се узвик јуначки разлеже,

Ти јурну напред, а са жељом плахом;

Да род свој спасеш, Отаџбину браниш.

“Она ме зове”, мајци својој велиш, -

Опроштај дајеш, љуби, сеји, брату,

За Српство мило погинути желиш.

“Труба ме зове, морам у бој љути,

Зар земљу моју душмани да тлаче.

Да Србин јоште – вековима – плаче,

О, ја не жалим што ћу погинути!”

И сада лежиш поред браће мртве

И сам си млађан огрезо у крви,

Вравара грозних мрцаварене жртве,

Ти беше свуда, па и овде први!

А преко чела паметна и лепа

С ког’ се геније и доброта чита,

Пале су власи твоје косе црне;

Док душа твоја небесима хита.

Бледо ти лице, угашене очи,

Још отворене, хтеле би да гледе,

Тело се твоје ледени и кочи

Ал’ осмех краси усне твоје бледе

На њима лебде још последње речи:

“Живот свој дајем отаџбини, роду”.

Док труба тужни преко поља јечи,

А спровод креће у тихоме ходу.

Хероју врли, ти велики сине,

Што живот млади Отаџбини даде,

И тако славно за род гинут’ знаде

Над гробом твојим лијем сузе саде.

И велим збогом, колега и друже,

И верни сине Отаџбине своје,

Збогом ти брате, верениче, сине,

Теби посвећујем ове ретке своје.

Ми те немамо, учитељство губи

Радника свога пуног идеала,

Ал’ из свег срца киличемо ти: Хвала

У име Српства које толко љуби!

Слава ти, слава и вечити спомен,

Међ’ свима нама родољубе славни,

Јуначко твоје певаће се име,

Као јунака из времена давни’.

У Скопљу, 18. јуна 1913. год.

Драгиња Савићка, учитељица

“Балкански Рат”  бр. 37