У мирној соби, у самоћи,
У глуво доба, у по ноћи,
Ја чујем, ил’ се тако чини,
Јецају звона у даљини,
И неки тихи, плачан глас
К’о да
се моли: спаси нас!
Ја мислим: то се Богу моле
Безбројна срца васионе,
И на висини и дубини
То цвиле болно јади њини,
Јецају као звона глас,
И као уздах: спаси нас!
Пијетро Косорић
(Милош Перовић)
Српски књижевни гласник књига четранеста
Нема коментара:
Постави коментар