На Брегалници

На Брегалници

Јасно трепере звезде,

По поноћи коњици језде:

Ватре се виде далеко,

Стој! чу се да викну неко.

Одговор беше: наши смо,

Бугарин ил’ Србин браћа смо!

Ми нећемо пуцати први,

Браћа смо, не тражимо крви.

Одједном плануше пушке,

Подигоше се мишице мушке;

Разви се страхотна борба,

Бију се братство и злоба!

Са једне стране зачу се

Једина реч чи крик: 

Зар мучки ме нападе брате?

Ноћ је, не видим ти лик.

Ја сам, ја, Србине, брате,

У мојој, треба да знате,

Има још татарске крви,

За то сам пуцао први.

Зар то је, небрате, награда,

Што те онда брањах, кад страда,

То ми је хвала за Једрене,

И неспане ноћи студене. –

Борба трајаше очајна,

Док Србима не дође одмена;

Тад викнуше јунаци ура!

Брегалница постаде црвена.

Сунце се појави озго,

Србину Бог је помог’о;

Потуче небрата до ноге,

Освети Сливницу, па оде.

“Балкански рат”  бр. 39